Chudim se ponekad sebi koliko loshe umem da procenim ljude!

Mislim da se chovek samo jednom oseca kao da mu je jedna osoba dovoljna za sve, za celi zivot! Chudno kako kada si u prostoriji punoj ljudi sa tom osobom, nekako ti odjednom sve ostalo postaje irelevantno, to je onaj momenat koji se javlja u filmovima kada se oko vas sve nekako okrece, vrti a vas dvoje ostajete mirni u mestu, a ton postaje mutan u stilu uuuuuaaaaaauuuuaaaa…i sve je lepo, sve je kako treba da bude u tim momentima nema nedostataka, nema ruznih misli, nema nicheg’ sem vas i to je dovoljno.
Ruzno je medjutim kada se od to dvoje samo jedan tako oseca, onda sve pada u vodu onog trenutka kada se razgovor zavrshi i razdvojite se, onda ostaje samo premotavanje filma i razmishljanje: “shta sam rekla? Uffff…trebala sam reci drugachije….,ipak on i dalje zrachi…bash je bio dobro obuchen….zashto nemoze sve da bude lepo kao pre?...lepo smo se isprichali i voleo je I can tell…(u sushtini sve se svodi na …) hmm….zashto razgovor nije duze trajao…!?â€‌ I eto josh jednom 1ooo pitanja u tvojoj glavi naravno bez odgovora bar do sledeceg razgovora. I tako to premotavanje traje celim putem do kuce, a onda vas tamo sacheka nishta drugo nego vash najbolji prijatelj i neprijatelj krevet i tada na red dolazi resume svega u snu i priprema za svez dan i suochavanje sa chinjenicama od sinoc…