sad...

Kako je loshe kada ti drugi kreiraju sudbinu. Zashto se tako osecam, kao da sam nechija marioneta,kao da je svakom dozvoljeno da se igra mojim zivotom , mojim vremenom, mojim prostorom, mojim osecanjima!? Kako objasniti ljudima da si ziv, da postojish, da dishesh I da ti ponekad ugrozavaju zivotni prostor, da ti pune vazduh ugljendiksidom I da ne mozesh da dishesh. kako? Mrzim kada upravljaju mojim zivotom kada mi govore kako mora I kako ce biti,a ja sam vec isplanirala suprotno. Kako su ljudi bad and sad osobe, kako je jadno shto morash da udovoljavash I onima koji te ne poshtuju koji za tebe ne mare kojima ne znachish ama bash nishta , a opet potrazuju tvoju paznju I crpe tvoju energiju. Za takve ljude neki bi rekli da su dobre osobe-prave lichnosti,a ja jednostavno ne mogu da ih smislim! Ne mogu da smislim onog shto u sred rechenice moze da se okrene i ode bez ikakvog objashnjenja,a josh je I ubedjen u to da nikakvo objashnjenje nije ni potrebno. Ne mogu da podnesem one koji potrazuju stvari koje ni sami ne pruzaju, stavljaju sebe na vishi nivo I poziciju I gledaju svet ispod oka umanjeno. Ne mogu da podnesem ljude koji od sebe prave jadnike I hrana im je da ih drugi sazaljevaju. Ne mogu da podnesem ljude koji prelaze preko vaznih chinjenica u zivotu kao da se nikada nisu ni dogodile,mrzim ih zato shto nikada nece spoznati sushtinu svog zivota I svrhu postojanja, mrzim sebe jer sam takva. Mrzim sve ljude koji mrze sami sebe jer ih niko nece voleti za uzvrat vishe od njih samih. Ne mogu da podnesem sve one koji ne prepoznaju sebe u ovim redovima,a zaista su takvi. Od svih I svakog na celom svetu najvishe ne mogu da podnesem one koji neznaju da kazu “izvini” I kojima “izvini” nikada nishta ne znachi.
Ja ustvari nisam osoba koja mrzi ljude, ja mrzim postupke koji kvare ljude, a verujem da su mene dosta iskvarili. Mislim da necu ni biti sposobna za neki normalan zivot ikada.